konstelacija

———————

From o neuroticima

Krenuo sam da tražim naslov i verovatno se podsetio još nekih zanimljivih stvari koje je izneo veliki EF
Kapiram da link ispod i citat ispod njega verovatno iz knjige “Bekstvo od slobode” jer je tu najviše i obrađivao taj problem ličnosti čak se dotakao dela koliko zapravo neurotik još uvek nije izgubio tu bitku sa samim sobom, dok su većina onih koji se smatraju normalnim delom društva u velikoj meri već izgubili tu bitku.
Sem toga i zanimljive psihološke opise o nekim istorijskim ličnostima zlotvorima, ali i mnogim drugima.

Like Horney, Fromm believed that even the most miserable neurotic is at the least trying to cope with life. They are, to use his word, biophilous, life-loving.

But there is another type of person he calls necrophilous — the lovers of death. They have the passionate attraction to all that is dead, decayed, putrid, sickly; it is the passion to transform that which is alive into something unalive; to destroy for the sake of destruction; the exclusive interest in all that is purely mechanical. It is the passion “to tear apart living structures.”

http://webspace.ship.edu/cgboer/fromm.html

“A person who has not been completely alienated, who has remained sensitive and able to feel, who has not lost the sense of dignity, who is not yet “for sale”, who can still suffer over the suffering of others, who has not acquired fully the having mode of existence – briefly, a person who has remained a person and not become a thing – cannot help feeling lonely, powerless, isolated in present-day society. He cannot help doubting himself and his own convictions, if not his sanity. He cannot help suffering, even though he can experience moments of joy and clarity that are absent in the life of his “normal” contemporaries. Not rarely will he suffer from neurosis that results from the situation of a sane man living in an insane society, rather than that of the more conventional neurosis of a sick man trying to adapt himself to a sick society. In the process of going further in his analysis, i.e. of growing to greater independence and productivity,his neurotic symptoms will cure themselves.”
― Erich Fromm

Advertisements

Noćni život iz jednog hipersenzibilnog ugla

Volim kad prioritet nečega što su napravili ili izmislili ljudi posluži svojoj ultimativnoj svrsi, jer džabe i najskuplji deo unutrašnjosti nekog prevoznog sredstva ako ono nije u stanju da preveze, kao najskuplja gitara koja reže uz ispolirani egotrip nekog seljačine ili splavarice.

Nije poenta priče objekat ni gitara, već upravo ultimativna kombinacija ova 2.
Ljudi trebaju razlog za socializaciju. Trebaju neko za početak stimulativno okruženje. Trebaju u svemu tome mogućem zbog čega dolaze, prolaze i ostaju neki osećaj sigurnosti, on se najčešće ogleda u tome da ljudi izlaze sa ljudima s kojima su uslovno rečeno već na poznatom terenu. Obično je to u manjim mestima tako da najboljima među njihovima, svi ostali su ostali. Realno, retki su solo klaberi. Ubrajam se u takve iz više razloga, jedan je taj da niko od mojih bliskih prijatelja ne izlazi u klubove i ne ide na svirke koje mene zanimaju. Skoro pa nikad.
Uzmimo primer – u prosečan kafić uđe neki prosečan stranac koji je iz nekog razloga, nekog svog tripa obučen “čudno”, kostimiran, nosi plašteve, tetovaže, kuke na leđima, ima uvredljivu poruku na majici i vrlo je veseo i došao je da se provede, sam/a. Iz nekog razloga pozicije gledanja na samog čoveka koji je takav kakav sa svojim podrazumevano stavom “mir i ljubav” u životu ušao u kafanu (ima bre jebene lance na leđima) drastično će se razlikovati.
Najveći ekstrem ali ne ni tako redak su oni đilkoši provokatori koji od navodno nevinog dobacivanja završe na tom da fizički napadnu lika iz neke pijano istripovane banalnosti. Ono što je najgore u celom ovom ekstremnom primeru je to što ni ostatak ljudi jednostavno ne možeš svrstati u neki bolji deo situacije. Oni su takvi kakvi su, jednostavno su uslovljeni da reaguju i prilagođavaju se situaciji i budu najbolji posmatrači što mogu. A najčešće mrtvi posmatrači. Negde na pola diskretnog razumevanja i nezainteresovanosti krije se potpuno neučešće.
Neučešće u smislu provoda jer realno je najvažnije. Ako ćeš izlaziti da bilduješ to da mrziš sve oko sebe, bolje nemoj ni izlaziti. Ili još gore u slučaju da si jebeno sjebano tužan što jasno vidiš celu situaciju koja se odigrava pred tobom i muka ti od događaja u kojima skapiraš da se ljudi nisu promenili ceo život, da gledaš i slušaš iste stvari iznova i iznova. I samo se ukopaš. I kažeš ono bezveze “ljudi su stoka”. Sem kad nije tako.
Jednom sam i ja bio
|ekstrem|. Jedna od mojih najboljih prijateljica napravila mi je to veče vrlo šašavu frizuru. Imao sam kosu, ona je imala penu i gel. Ona frizura koja je gej pomalo, ali opet i smešna i gledaš se u ogledalu i smeješ se i ajd kao važi, bole te baš. Bila je i flaša nekog alkohola koliko se sećam. Izašao sam na svirku.
Tagovan sam kao ekstrem valjda tog trenutka kada sam kročio u određeno mesto u novom sadu koje neću imenovati. Kulminacija te večeri bila je maltretiranje ispred tamošnjeg wca od strane neke 3 budale koje odbijam da tagujem drugačije od 3 novosadske budale. Recimo da smo na drugačijoj strani. Zamislite, prvi put ste na nekom mestu, ne znate gde je wc, ko čeka, gde se čeka, uđete, zatvorite odma, kažete – izvini i ni 5 ni 6 krenu te odvratne prozivke “pa saću ti… “ Okružen si jer
tu su i drugari od tog kretena koji se pridružuju tom pederskom dobacivanju. Pokušavam da ispadnem kul čak i tad da rešim situaciju najbolje moguće. Kažem najnormalnije ljudi iskulirajte, koji vam je… šta nije u redu? Ne vredi, da nisam jednostavno pobegao tad na drugu stranu objekta možda bi se svašta desilo. Ne bih bio ni prvi ni poslednji u takvom sosu čak i od mojih drugara.
Da ne pominjem da je sasvim moguće da naletiš na takve budale i na ulici u neko doba noći.

Nekako sa ovim konfliktom došlo mi je i shvatanje okruženja kakvo je u primeru Novi Sad.
Dovoljno je samo da postoje, a postoji ih još gomila među publikom koji su puni mržnje. Na ovaj ili onaj način.
I izlaze u grad. Na svirke i žurke.
Može i gore, recimo da iz neke strane zemlje doputuje trupa performera, pantomimičara u mali grad. Šetaju na ulici i pokušavaju da zabave ljude, da prouzrokuju neku reakciju, neki autentičan gest. Može da se desi i gore kažem vam, da popovi dođu da isteruju sotone iz njih da ih čak policija hapsi, da ljudi potpuno nezainteresovano prolaze pored ove scene dok im neki šabani dobacuju, popovi i dalje proklinju, a policajci zbunjeno ih teraju negde. Kao nekog ko voli i razume jezik umetnosti bude te sramota svojeg grada i spopadne te tuga.

Može i gore. Kao juče.
Naša reprezentacija je pobedila u basketu. Nastalo je slavlje koje se neslavno završilo tako što je jedan LGBT aktivista pretučen na ulici. Da je vrag odneo šalu pridodaje činjenica da je taj nedužni lik stranac, a kad se tako nešto desi mediji jednostavno podivljaju. Pritisak na javnost se poveća i ceo Internet bude zatrpan vestima o nemilom događaju. Suvišno je reći da mi je žao i da sam besan što se ovakve stvari događaju jer za mene taj lik ili bilo koji nije samo “stranac koji je pretučen” već ljudsko biće kao i ti i ja. Najgore je što sam se kao posmatrač medijskog spektakla nekako navikao . Mogu da vrisnem u sebi, podelim vest na fejsbuku, pljunem koju na homofobe i dalje ne menja se jebeno baš ništa.

Da se vratim ipak na “kafanske incidente”. Kod takvih vajbkiler situacija ono što je najporažavajuće je što je ostatak takav da bukvalno ostaju inertni pred ovakvim budalama nemoćni da svojom energijom i pozitivom potisnu ovakve iz tih mesta i umesto toga se na dugoročnom planu adaptiraju istima kao i gazde lokala kojima je verovatno ovo ponašanje strano, ali trpe.
Nekad pomislim da je tuča 2 budale koliko posledica stanja uma tih budala toliko i proizvod ostatka publike koja prisustvuje jer možda i ostatak u suštini nije ništa bolji, dobar-loši deo njih. Dovoljna je jedna varnica i veče se pokvari, a poenta svega se obezvredi.

Em što za provod važi poražavajuća činjenica da košta. Jeste, košta novca, ali košta i nečije žrtve u tome da priredi nekakav pozitivan sadržaj ljudima. Da uloži svoju energiju, svoje vreme i sebe. Košta i samog prisustva posmatrača, pasivnog i direktnog učesnika.
Publika je jednostavno rečeno publika. Sem kad je i više od toga.
U svakom slučaju ostajem pri onom starom – ljudi nisu imuni na nešto dobro izvedeno, a bogami ni mnogo tolerantni na nešto loše. Da ne bih otišao u dubiozu sa objašnjavanjem ljudi hteo sam reći da je i publika ponekad stoka. Ponekad među publikom se nađem u poziciji da osetim oko sebe najniže strasti, najglasnije gadosti i najodvratnije iskazano nepoštovanje proizašlo najčešće iz vrlo iracionalno donešenih zaključaka.
Bude me sramota, takozvani transfer blama od onih koji se trude za nešto svoje, neku svoju ljubav. Malu/ veliku/ uspelu/ neuspelu.
Za ovih manje od deceniju godina koliko sam socijalno – aktivan i pokretljiv pomalo smučili ljudi kako se ponašaju i da treba ozbiljno da preispitaju sebe i svoje namere i da su ponekad stvarno odvratni u svom odnosu koji se proteže od neposredan – posesivan i hejt orijentisan. Smučili su mi se trenutno vladajuću obrasci i međuljudski odnosi jer je postalo sve to plitko do daske, obezvređuju se neke stvari maksimalno, a ti ljudski odnosi su toliko zapravo jednostavna stvar i u svojoj suštini podrazumevaju jednu stvar, a to je iskrenost. Svemu ovome doprinosi i trenutno stanje social-media-tehno otuđenja i ludila koje sam počeo da primećujem pre koju godinu. I od tad je sve gore. Toliko sam smoren činjenicom da su se izlasci pretvorili u jedan veliki kompromis u mom slučaju. Sem kad nije tako. Ponekad je baš sve do jaja, ali ovde gde se nalazim i prebivam retko i sve ređe. Smorio sam se. Ponekad toliko da se osećam matoro i kažem kako me je sve to smorilo i da ništa nema poente i smisla iako i sam znam da nije tako. Smoren sam što nisam malo češće u mogućnosti da zapalim na neku dobru svirku van grada u kojem živim, da ne pominjem letnje festivale, ali valjda će doći i to vreme.

Iznad sveg oseć…

Iznad sveg osećanja, na samoj granici otkrića da ovo nije svet za koga je rođen, da se našao u pogrešnim dimenzijama u kojima nema ni svrhu ni smisao.

Neizvesnost je čekanje na nešto što ne mora doći, a kada dođe, ako dođe, što je neizvesno, šta znači?

Kako je suštinski svaki čovek vlastito čovečanstvo, drugim rečima da čovečanstva ima koliko i ljudi, a cinici su tvrdili i nekoliko preko toga – što je mutantska civilizacija autarkičnih jedinki nepobitno dokazala – zajednički cilj, uslov za realizaciju totaliteta bio je neostvarljiv bez upotrebe sile, u tzv. diktaturama fanatizacijom, propagandom i golom prinudom u tzv, demokratijama korupcijom, reklamom i manipulacijom.

Čovek je sam, stvoren da sam živi i sam umre. Čovečanstvo ne postoji, postoje samo oblici opšteg ljudskog tipa. Svaki je čovek čovečanstvo za sebe. Svet kao celina iluzija je pogrešne perspektive. Postoje samo svetovi, onoliko svetova koliko ima ljudi. Svaki je svet dimenzija za sebe. Svaki je svet posed svog čoveka, neuporediv sa svim drugim i nepojmljiv od svakog drugog.

Borislav Pekić “1999”

Robert Muzil – “Čovek bez Osobina”

To u osnovi – tvrdio je sad – on smatra kako je ovaj doživljaj potpunog udaljavanja ili probijanja svesne ličnosti u osnovi srodan sa izgubljenim doživljajima, koji su bili poznati mističarima svih religija, pa je prema tome ovo u neku ruku savremena nadoknada za večne potrebe, pa makar i loša, ipak nadoknada; a boks i slične vrste sporta, koji to unose u jedan razuman sistem, predstavljaju, dakle, neku vrstu teologije, iako se ne može zahtevati da to već svi uvide.

On nijednu stvar ne smatra čvrstom, nijedno ja, nijedan poredak; pošto se naša znanja svakog dana mogu promeniti, on ne veruje ni u kakvo vezivanje, i sve poseduje vrednost koju ima samo do sledećeg čina stvaranja, kao lice kojem govorimo dok se ono s rečima menja.

Filozofi su nasilnici koji nemaju na raspo0laganju vojsku pa zato svet potčinjavaju na taj način što ga zatvaraju u sistem. Verovatno je i to razlog što su u doba tiranije postojale velike filozofske prirode, dok u vremenima uznapredovale civilizacije i demokratije ne polazi za rukom da se proizvede neka ubedljiva filozofija, bar ukoliko se o tome može suditi prema žaljenju zbog toga, koje svuda čujemo.

Kad čovek shvati magičnost u muzici, neće se ni za sekundu premišljati da sportu prizna genijalnost; samo u nauci nema genija, ona je akrobatika mozga!

Nijedan čovek zbilja ne zna koja je od mnogih polovina što kruže unaokolo ona koja mu nedostaje. On hvata neku koja mu takva izgleda, i čini najuzaludnije napore da se s njom sjedini, dok se konačno ne pokaže da od toga ništa nema.

Život pruža isto onoliko prilike za jačanje volje kao za njeno slabljenje; nikad ne treba bežati od teškoća  nego se treba truditi da ovladamo njima.

Impresije I

U pitanju je žena, već srednjih godina. Uradila je nešto što je potajno priželjkivala ili bolje rečeno nešto što se nije usudila, a bilo joj je tako prirodno već neko vreme. Uhvatila ga je za levo rame, on je nekoliko sekundi razmišljao, znajući ko je iza njenih leđa i uzvratio joj je tako što je uhvatio za ruku. Prirodno, kako to biva sa svima koji ulaze u neke zaista intimne pozicije, gde pokušavaju da dođu do suštine sila koji su ih spojile – izdvajaju se.
Zatim nastaje period refleksije i anti refleksije. Vide jedni u drugima tačno ono što im je nedostajalo. Upravo to što im je falilo ispunjavalo bi ih svakog sekunda provedenih zajedno nasamo. Zapravo, trulili su tada dok su međusobno fizički odvojeni analizirali koliko refleksija zapravo nije potpuna.
“Ništa nije večno i
da li je to ono pravo? ”
Pitanja koja postavljamo svi, vrlo često. Poneki se prosto umore od zapitkivanja.
Naša 2 aktera ipak nisu. Postavljali su pitanja dugo godina. Toliko da su svoje zadate refleksije čupkali, sekli, modifikovali, docrtavali toliko previše da se slika pretvorila u neku izbrljavljenu masu. Poput savršeno sastavljenog kolaža fotografija (koji dođe nešto kao moderni koncept za sreću) a na njega prolivena tona mastila. Vrlo ružno. Toliko nam se zgadi ta slika da bi je na kraju bacili u vatru. Ali ipak ne. Istina je da se zaljubljujemo u refleksije, ali koliko smo spremni da priznamo jedno drugom te refleksije, večito pitanje. I da li smo spremni?
Ona se usudila da ga pita nešto što su oboje znali na svoj način. I ćutali.

– Da li vidiš i onu drugu stranu, onaj trulež? Da li je moguće da ne možeš očima da sagledaš mrak? Ili ne želiš…

Poput neke vrste kompleksa ili žala za nekom mladalačkom lepotom koji možemo uporediti sa apsurdnim primerom devojke od 20 godina koja žali za svojim 16ogodišnjim izgledom, one od 30 za periodom pre trudnočkog stomaka. a po najmanje sa babama koje u šali govore kako se sećaju nekih lepših vremena, pa se sete i sebe dok su imali još uvek svoja lepo oblikovana tela bez nabora, ali brzo prebace temu zarad nekih važnijih, sretnijih svakodnevnih stvari za koje im je mnogo bitnije da koriste energiju,

Image

Pitala ga je zaobilaznim putevima. Njemu nije otkrivala nikada zapravo i do kraja svoj trulež.
Sada dolazimo do antirefleksije koju tumačim kao našu nespremnost da se odreknemo tog najlepšeg zapravo isfantaziranog dela sebe, samo lažno lepog ili mogućeg u nekom idealnom futuru zarad suprotnosti tome, a to bi bilo da ispričamo zaista taj truli deo i da ga zajedno sa našim odabranim rastavimo, dezinfikujemo i na kraju zapravo potisnemo taj trulež gde će on zapravo poslužiti kao đubrivo, a ne stojati samo kao đubre naših duša.

Ako se dođe do truleža nasilnim i nespontanim putem i to je loše.
Zapravo može se reći da tu dozu agresije u ljubavi, paradoksalno, pokreću ponajviše ćutanje ili pogrešne reči u trenutku kada ogoljeni ležimo i kada zapravo ispražnjeni od svih ovozemaljskih muka.

On nije hteo da joj prizna.
Jeste, trulež je gadan, odvratan i pojeo je taj njen trulež u sebi. Nije hteo čak ni njoj da ga vrati. Samo je ćutao.
Trulež je sagledao kroz neke sitne mane i omaške i postepeno integrisao taj trulež i dalje ostajući opčinjen onom prelepom stranom njenog bića u kojoj je pronašao sve ono što je ikada sanjao u jednom ženskom biću. I mane su postale one smešne, za podsmeh mane, a omaške za malo manji podsmeh.
Kada je došlo do toga da se našao oči u oči sa izabranom tada su reči izgubile svaki smisao. Sav trulež već je bio tu, u njemu. Slika nje je bila potpuna.
Mogao je samo da ćuti i ćutao je. Sve što je hteo da kaže bilo bi bespotrebno i pogrešno. Nekako je znao to.

Ne dešava se hepiend. Najviše dokle smo u stanju da prodremo jeste to da je neko oterao onog drugog. A onaj drugi dobrovoljno pristao da se otera.
Ponajviše smo nespremni da prihvatimo svoj trulež. Naš nam je nekako ponajteži, a izgovor je da nas čeka još mnogo trulosti koju treba da svarimo u životu.

Jiddu Krishnamurti – “Zemlja bez staza”

Kreativnost je prisutna kada je ego odsutan; zato što kreativnost nije intelektualna, ne potiče iz uma, nije projekcija ega, nego predstavlja nešto što je izvan svakog nama poznatog iskustva.

Možete ići kod psihologa ili psihoanalitičara, ali to nije samospoznaja. Samospoznaja se javlja kada smo svesni sebe u odnosu, koji nam pokazuje šta jesmo iz trenutka u trenutak. Odnos je ogledalo u kojem možemo videti sebe onakvim kakvi zaista jesmo. Ali mnogi od nas su nesposobni da sagledaju sebe u odnosu, zato što odmah počinju da osuđuju ili opravdavaju ono što vide. Mi sudimo, mi vrednujemo, mi poredimo, mi poričemo ili prihvatamo, ali nikada ne uviđamo zaista „šta jeste“ i za većinu je ovo izgleda najteže; pa ipak jedino to je početak samospoznaje. Ako je čovek u stanju da vidi sebe takvog kakav jeste, u ovom izuzetnom ogledalu odnosa koje ništa ne iskrivljuje, ako može pogledati u ovo ogledalo sa punom pažnjom i videti zaista „šta jeste“ sa svesnošću bez osuđivanja, bez vrednovanja – a čovek ovo čini ako postoji iskreno interesovanje – tada će otkriti da je um sposoban da se oslobodi svake uslovljenosti.

Mi u stvari ne poznajemo sebe. Drugim rečima, mi se ne razlikujemo od ostalih ljudi. Ljudi – bilo da žive u Aziji, ovde ili u Africi – pate, doživljavaju veliku anksiznost, nesugurnost, bedu. Svako od nas prolazi kroz to. Mi u suštini pripadamo ljudskoj vrsti, psihološki. Fizički, vi možete biti visoki ili niski, ne govorim o tome. Psihološko, mi smo isti kao i ostatak čovečanstva. Prema tome, mi smo čovečanstvo.

I šta tu ima da se zna o sebi? Da li razumete moje pitanje? Ja sam sve to. To je činjenica. Tada se rađa problem: da li se taj sadržaj moje svesti može jednostavno izbrisat? Sve što ste naučili o sebi, niste vi, nego svest čovečanstva. Ali vidite, mi smo tako programirani, mi smo tako uslovljeni tom idejom individualnosti – „ja se psihološki razlikujem od nekog drugog“ – što nije tačno. Mi smo tako istrenirani, tako uslovljeni, da to prihvatamo. A kada kažemo: „Moram spoznati sebe“, mi u stvari govorimo da moramo znati naše malo jastvo. A kada ispitujete to malo jastvo, otkriva vam se da ono nije ništa. Međutim, prava istina je da smo mi čovečanstvo, da smo isti kao svi ostali ljudi. Istraživati ovaj ogroman kompleks ljudskog uma je čitati priču o sebi. Vi ste istorija i ako znate kako da čitate tu knjigu, ona je završena. Ali mi prilazmo knjizi sa znanjem. Mi ne kažemo: „Ne znam ništa, hajde da pročitam tu knjigu.“ U tom slučaju biste brzo učili, ne biste nagomilavali znanje. Tako počinjete da otkrivate svoju prirodu, koja je čovečanstvo i prirodu svesti, koja je svest svih ljudskih bića i da je istražujete.

Imenovanje osećanja i iskustva daje trajnost misliocu, zapisničaru, što je um. To jest, vi dajete ime osećanju, iskustvi, a na taj način i kontinuitet; i na račun toga um se hrani i oseća da postoji. Uzmite bilo koje iskustvo, bilo koje osećanje ili senzaciju koju imate – ljutnju, mržnju, ljubav; dajući joj ime, vi je učvršćujete…. Sada, šta se edšava ako ne imenujete, ako ne dajete ime iskustvu? Ako ne imenujete raznovrsne senzacije, ako nemate zaleđinu, gde ste onda vi? To jest, kada je imenovanje odsutno, osećaj iskustva vene, gubi kontinuitet. Eksperimentišite sa sobom i videćete… Sledeći put kada osetite senzaciju koju zovete iritacijom, nemojte joj dati ime, nemojte reći: “Iziritiran sam”, nemojte je označavati i vidite šta se događa. Otkrićete da se dešava izuzetna stvar. A tada ćete reći: “Naučio sam vrlo dobar trik. Znam kako da se ponašam prema neprijatnim osećanjima, kako da ih se otarasim – neću ih imenovati.” Ali da li ćete učiniti isto i sa prijatnim osećanjima? Bojim se da nećete. Zato što želite da produžite prijatna osećanja, želite da ih zadržite. Zbog toga ćete nastaviti sa davanjem imena. Ali to nigde ne vodi; jer onog trenutka kada date ime, naziv nekom osećanju koje je prijatno, neizbežno stvarate njegovu suprotnost i stoga ćete morati uvek da se suočite sa tom suprotnošću. S druge strane, ako ne imenujete, ne nazivate, ne etiketirate senzaciju, bilo prijatnu ili neprijatnu, obe nestaju; i tako misliocu koji je stvaralac suprotnosti, dolazi kraj.

Vi, posmatrač, primećujete činjenicu koju nazivate samoćom. Da li je posmatrač različit od onoga što posmatra? Različit je jedino ako mu daje ime; ali ako ne imenujete, posmatrač je posmatrano. Ime, naziv, samo stvara podelu; i  onda morate da se borite sa tom stvari. Ali ako nema podele, ako postoji jedinstvo posmatrača i posmatranog koje se javlja jedino kada nema imenovanja – možete ovo pokušati i videćete – tada osećanje straha sasvim nestaje. Strah je ono đtp vas sprečava da sagledate samu stvar kada kažete da ste prazni, da ste ovo, da ste ono, da ste očajni. Strah postoji samo kao sećanje, a ono se pojavljuje kada imenujete; međutim, ako ste u stanju da gledate bez imenovanja, tada ste vi ta stvar.

Dakle, kada dođete do te tačke, kada više ne imenujete ono čega se plašite, tada ste vi to. Kada ste vi ta stvar, onda nema problema, zar ne? Samo onda kada ne želite da budete ta stvar, ili kada želite da ona bude nešto drugo od onoga što jeste, javlja se problem… Svaki problem je novi problem i ako mu priđete opterećeni prošlošću, nećete ga rešiti. Ne možete mu prići kroz veo reči, koji nije ništa drugo do misaoni proces, ali kada verbalizacija utihne, tada se možete susresti sa problemom, a tada problem više nije ono što ste mislili da jeste. Vi možete reći na kraju ovog razgovora: “ŠTa da radim? Ja sam očajan, zbunjen, ja patim, a vi mi niste dali metod koji treba da sledim, kako bih postao slobodan.” Ali ako ste razumeli ono što sam vam rekao, ključ je tu: ključ koji otvara mnogo više od onoga što vi možete da zamislite, samo ako ste u stanju da ga upotrebite.

Kako možemo vi i ja – zato što smo mi roditelji, društvo, učitelji – kako možemo vi i ja doprineti pojavi jasnoće u nama – da bi i dete bilo u stanju da slobodnu misli, u smislu posedovanja mirnog, tihog uma, pomoću koga se nove stvari mogu opažati i ostvariti? Ovo je zaista ključno pitanje. Zbog čega se mi uopšte obrazujemo? Samo radi posla? Samo da bismo prihvatili katolicizam ili protenstantizam, ili komunizam ili hinduizam ili neki drugi –izam? Samo da bismo se prilagodili određenoj tradiciji, da bismo se uklopili u određeni posao? Ili je obrazovanje nešto sasvim drugo? – ne samo obično kultivisanje memorije već proces razumevanja. Razumevanje se ne javlja putem analize; razumevanje se javlja jedino kada je um veoma miran; neopterećen, kada više ne traga za uspehom usled čega je osujećen u strahu od neuspeha. Jedino kada je um miran postoji mogućnost da se razume i samim tim poseduje inteligencija. Takvo obrazovanje je ispravna vrsta obrazovanja iz kojeg sledi sve ostalo.

MJK o muzici

Način na koji se muzika stvara i mesto iz kojeg nastaju zvuci, potiče od ne-Ja. Muzika nije ideja, ili zamisao, u najmanju ruku to nije reč ili skup reči, ona uvek počinje od zvukova. I dok zvuci progresiraju i u trenutku kada se povezujemo međusobno, reči će izaći iz zvukova, zato što su zvuci, muzika, viša forma jezika, i oni prodiru u određene delove bića i takođe izazivaju pojavu nekih emocija. Umesto odbijati te emocije, treba probati ući u njihovu srž, zapitati se i shvatiti šta se dešava i šta je ono što osećam?

Onaj koji odbija mračne i senovite delove svog bića i onaj koji odbija tamu svoje emocionalne i intuitivne prirode, neće shvatiti kako da komunicira sa različitim delovima i nivoima bića, jer ljudi komuniciraju na toliko mnogo nivoa.

Postoje mnogi delovi u muzici koji mogu biti intuitivni, emocionalni i empatični, takođe i iracionalni koji su isto tako vazni pokretači.

Postoji svetlo na kraju tunela, ali naravno, moraš pročistiti sebe i proći kroz mnogo vise od probnog ispita da bi dopreo do njega. Zato su neki individualci istraživali sebe i zato sledimo njihov primer i pokušavamo da prodremo duboko u sebe, da dodirnemo i pokrenemo neke stvari koje su toliko dugo bile netaknute; ne samo u nama, već i u svim ljudima oko nas i društvu u celini. Čitav ovaj proces će se završiti tako što će izazvati kontroverze kao nus-proizvod, tj. postaće nus-proizvod kao produkt kontroverze.

Postoji nekoliko načina na koji mozeš da koristiš muziku. Prvi način je kao lek koji je neka vrsta izlaza od mišljenja o tome sta se događa u svakodnevnom životu. Drugi način je korišćenje muzike kao pokretača traženja svoje duše.

J.M.Keenan,

(Tool, A Perfect Circle, Puscifer).

iz intervjua za Toronto TV, 1997.

slobodan prevod  (2008)

Ivo Andrić – “Prokleta Avlija”

Ja! Teška reč koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo u sebi već odavno jedno.

Ljudi su uglavnom u velikoj većini jadna stvorenja. Svoju sreću grade na varkama, a zlim očima gledaju oko sebe. Ljudi su mi teški i njihova surovost i podlost, a vetrovi su moji prijatelji, oluje moje radosti, sunčeva žega moja naslada, mukla studena jutra moji najsrećniji časovi.

Potrebne su nam knjige

Potrebne su nam takve knjige koje na nas deluju kao nesreća, koje nas teraju da patimo kao da smo izgubili nekog koga smo voleli više od nas samih, knjige koje nas teraju da se osećamo kao da smo na ivici samoubistva, ili da smo izgubljeni u šumi udaljenoj od bilo kakvog ljudskog staništa – takva knjiga treba da bude sekira kojom razbijamo zaleđeno more u nama.

Rat i nesreća

Svakako da je rat suviše glupa stvar, ali mu to ne smeta da traje. Glupost ne popušta nikad i ljudi bi to primetili kad ne bi mislili samo na sebe. U tom pogledu naši su građani bili kao i svi, mislili su samo na sebe, drugim rečima bili su humanisti i nisu verovali u nesreću. Nesreća je jača od čoveka i kaže se da je Ona nestvarna, da je ružan san koji će proći- Samo što san i dalje traje i dok se tako snovi nižu jedan za drugim, ljudi nestaju, a humanisti u prvom redu, zato što nisu bili dovoljno oprezni. Oni su zamišljali da su slobodni, a niko nikad neće biti slobodan dokle god postoji nesreća.